Izazovi i perspektive održivog upravljanja otpadnim vodama u Srbiji
Panel diskusija “Koliko smo načisto sa prečišćavanjem otpadnih voda?” održana je 28. novembra na Zlatiboru, u organizaciji RERI-ja, sa ciljem da omogući razmenu informacija i iskustava među zainteresovanim stranama u sektoru upravljanja otpadnim vodama. Dok su pokrenuta pitanja, uglavnom potisnuta iz šire debate u domaćoj javnosti, utoliko imaju ključni značaj po javni interes u zaštiti životne sredine i kvaliteta voda.
Panel je okupio stručnjake u oblasti upravljanja otpadnim vodama i javnih politika u zaštiti životne sredine, predstavnike javnih komunalnih preduzeća i upravljače postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, kao i predstavnike organizacija civilnog društva i zainteresovane javnosti. Izuzetan doprinos diskusiji dali su učesnici iz Kruševca, Užica, Čajetine, Beograda, Obrenovca, Šapca, Valjeva, Divčibara i Topole, koji su podelili iskustva iz svojih lokalnih zajednica, osvrćući se na planirane i već izvedene projekte, te na izazove u postizanju efikasnog i održivog upravljanja postojećim postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda.
Otvorena pitanja i upravljački izazovi obuhvataju spektar od institucionalno-regulatornog okvira i inicijalnih investicija iz programskih i nacionalnih kreditnih zajmova, preko pitanja stručnih i tehnoloških kapaciteta da bi se obezbedio stabilan rad sistema, do obavezujućih standarda u pogledu kvaliteta vode, upravljanja otpadnim muljem i ostalih aspekata životne sredine.
DIJAGNOZA STANJA – NA ZAČELJU EVROPE
Prema različitim parametrima, od procenta priključenosti stanovništva na kanalizaciju do stepena prečišćavanja otpadnih voda, Srbija se nalazi na samom začelju Evrope. Ipak, iskustva i informacije o često složenim, aspektima funkcionisanja sistema prikupljanja i prečišćavanja otpadnih voda, retko su predmet širih javnih konsultacija i debate, niti javnost o njima ima dovoljno informacija.
Mirko Popović, programski direktor RERI-ja, ukazao je da se zabrinjavajuće mala količina otpadnih komunalnih voda prerađuje, te da je situacija sa industrijskim otpadnim vodama takođe zabrinjavajuća. U 2023. godini tek oko 20% ispuštenih otpadnih komunalnih voda u Srbiji je bilo obuhvaćeno tretmanom pročišćavanja, ali, istovremeno, tek 10% stanovništva je priključeno na sisteme prečišćavanja otpadnih voda. “Takođe zabrinjava činjenica da značajan broj ranije izgrađenih postrojenja ne radi ili ne radi u punom kapacitetu, što ukazuje na probleme sa upravljanjem i održavanjem postrojenja”, istakao je Mirko Popović.
U uvodnoj prezentaciji publikacije “Uporedna analiza međunarodnih i loklanih pristupa u upravljanju sistemima za prikupljanje i prečišćavanje otpadnih voda”, profesor dr Aleksandar Đukić, autor analize i profesor na Katedri za vodno i ekološko inženjerstvo Građevinskog fakulteta u Beogradu, dao je sveobuhvatni pregled sektora, uključujući institucionalne, regulatorne, tehničko-tehnološke, razvojne i druge relevantne aspekte sistema upravljanja komunalnim otpadnim vodama.
Pored detaljnog prikaza aktuelnog stanja i raspoloživih podataka u oblasti prečišćavanja otpadnih voda, analiza sadrži pregled tehničkih problema, a takođe identifikuje ključne
slabosti sistema. Među najvažnijim tehničkim problemima prof. dr Đukić navodi: nedovoljnost merenja i podaka; dinamiku izrade planskih dokumenata, projekata i kvaliteta radova; ugrožavanje kanalizacije i postrojenja za preradu otpadnih voda priključenim a nedovoljno tretiranim industrijskim otpadnim vodama; nerešeno pitanje medicinskih otpadnih voda, kao i preveliku infiltraciju atmosferskih voda u kanalizaciju.
Sa druge strane kao ključne slabosti sistema, prof. dr Đukić ističe usitnjenost nadležnih javnih komunalnih preduzeća (kojih ima preko 150 u Republici Srbiji), kao i nedovoljne finansijske, tehničke i ljudske resursa, uključujući nepovoljnu kvalifikacionu strukturu zaposlenih. Ovi faktori u kombinaciji sa potpunom zavisnošću od jedinica lokalne samouprave i političkim faktorima, neizbežno vode u finansijsku neodrživost i poslovne gubitke, ocenjuje on.
Zaključujući izlaganje konstatacijom o nedovoljnosti razmene znanja i prakse, dr Đukić je skrenuo pažnju da je obrazovanje u ovoj oblasti “opšte teorijsko, bez praktičnog i celoživotnog učenja”, čemu doprinosi okolnost da na institucionlanom nivou “ne postoje podsticaji istraživanjima, povezivanju i regionalizaciji“.
CENA ISKLJUČIVANJA LOKALNE ZAJEDNICE IZ DONOŠENJA ODLUKA
Značaj razmene informacija i regionalnog povezivanja predstavljaju zajednički imenitelj u stavovima profesionalaca i civilnog društva, sa naglaskom na potrebu da “upravljanje može i treba da bude regionalno, dok infrastruktura treba da bude lokalna”.
U diskusiju je konstatovano kao logično “da lokalna zajednica ima mnogo veću ulogu u sistemu donošenja odluka jer je prečišćavanje otpadnih voda suštinski decentralizovna stvar, samim tim što zavisi od niza specifično lokalnih faktora”.
U tom smislu, učesnici su se osvrnuli na situaciju u kojoj je, još pre 10 godina, Grad Užice imao obezbeđen projekat i sredstva za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, koji su obustavljeni neslaganjem i protestima grupe građana “jer lokalna javnost nije bila pravilno informisana o projektu, niti uključena u proces donošenja odluka”. U epilogu, već obezbeđena sredstva su preusmerena na drugu lokalnu samoupravu, a Užice do danas nema rešeno upravljanje otpadnim vodama. Aktuelno rešenje predviđa priključivanje grada na buduće regionalno postrojenje, zajedno sa opštinama Arilje i Požega, ali će troškovi ovog projekta višestruko premašiti prethodno planirane.
Jedan od primera snažne inicijative javnosti i uključivanja u procese donošenja odluka predstavila je Svetlana Janković, predsednica udruženja “Održive Divčibare”, koje aktivno učestvuje u postupcima koji imaju uticaj na životnu sredinu PIO Maljen, uključujući planiranje i realizaciju izgradnje kanalizacione mreže i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u neposrednoj blizini zaštićenog područja.
“Mi smo iskoristili svoje zakonsko pravo i učestvovali u javnoj raspravi o Studiji za procenu uticaja na životnu sredinu za projekat postrojenja koji je izradio Saobraćajni institut – CIP a rezultat je da je izrađivač u konačnoj verziji koristio i podatke prikupljene od građana, koji se direktno tiču projektovanih kapaciteta i faza izgradnje postrojenja” rekla je Svetlana Janković.
Ona je objasnila da udruženje aktivno doprinosi efikasnijem upravljanju otpadnim vodama, te da zaštita već narušenog kvaliteta vodotokova na Dičibarama predstavlja poseban interes zajednice građana. “Prethodno, tokom procedure donošenja Plana detaljne regulacije za Divčibare, tražili smo da se u plan unese obaveza ugradnje individualnih prečistača za sve objekte turističke i stambeno-poslovne namene preko 400 kvadrata, kako nalažu propisi” objasnila je ona, zaključujući da je na taj način unapređen standard pri izdavanju lokacijskih uslova i građevinskih dozvola na ovom području zahvaćenom ubrzanim razvojem turizma.
UPRAVLJAČKI IZAZOVI U PRAKSI
Za lokalne zajednice u kojima je izgradnja PPOV u planu ili u toku, od izuzetnog je značaja uvid u postojeću praksu, uz mogućnost razmene iskustava. Učesnici panela mogli su da čuju iskustva upravljača sa dva relativno nova postrojenja, koja se u domaćim okvirima navode kao primer dobre prakse, iako nisu lišena specifičnih upravljačkih i operativnih izazova.
Mladen Nikolić, tehnolog i rukovodilac PPOV „Kruševac“ predstavio je rad ovog gradskog postrojenja, kapaciteta od oko 90.000 ekvivalent stanovnika (ES), koje je započelo sa radom 2020. godine. U domaćim okvirima postrojenje je, za sada, jedinstveno po tehnologiji koja se sastoji od linije vode, linije mulja i linije biogasa – što mu omogućava sopstvenu proizvodnju energije kojom podmiruje u proseku 40% svojih godišnjih energetskih potreba.
Ipak, iskorak u tehnološki napredniji koncept prerade otpadne vode i preostalog mulja, kako praksa pokazuje – nije bez izazova. Uštede dobijene proizvodnjom energije na postrojenju, nisu dovoljne da pokriju troškove redovnog servisa ili zamene uvozne opreme koja podleže tržišnim cenama, za razliku od naplate usluga prečiščavanja otpadne vode. Obzirom da je realno očekivati da ograničenja ovog tipa i ubuduće imaju značajan uticaj na efikasnost i održivost poslovanja, jer Republika Srbija nema svoju tehnološku bazu u ovom sektoru, preporuke učesnika okrenute su ka strateškom pitanju njene izgradnje.
Podaci i analize u ovoj oblasti govore da prosečna cena od oko 50 dinara po kubnom metru prečišćene vode predstavlja udeo tek od oko 30% realnih troškova prerade otpadne vode, ne računajući pri tom potrebne poslovne investicije u podizanje kapaciteta, razvoj i inovacije.
Prezentaciju sa podacima o radu lokalnog postrojenja “PPOV Zlatibor”, kapaciteta 20.000 ES, koje funkcioniše od 2021. godine, predstavile su tehnološkinje postrojenja Katarina Babić i Marija Marić. Za razliku od prethodnog, PPOV Zlatibor prvenstveno je projektovano da odgovori na ubrzani razvoj zlatiborskog turizma, te su njegov dizajn i kapaciteti prilagođeni radu sa velikim sezonskim oscilacijama. Prema rečima, Miroslava Đokića rukovodioca ovog postrojenja njihov tim se “uspešno nosi” sa specifičnim potrebama lokaliteta.
Uz napomene o većim mogućnostima prilagođavanja dizajna i tehnologije kod postrojenja manjeg kapaciteta, učesnici su saglasni u zaključku da optimalni planski i operativni pristupi moraju uzeti u razmatranje sve specifičnosti i mogućnosti date lokalne sredine.
O BUDUĆNOSTI UPRAVLJAČKIH STRUKTURA
U svetlu neophodnih reformi, koje bi donele podizanje kapaciteta, poboljšanje poslovne efikasnosti i rešavanje nekih od pomenutih problema, u stručnoj javnosti spominje se mogućnost uvođenja operatera kroz javno-privatna partnerstva (prim. zaključci analize koju je za potrebe Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture izradio Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu).
“Mi imamo imamo stručnu bazu ali se na razvoju i osnaživanju ovih kapaciteta ne radi dovoljno” tvrdi prof. dr Aleksandar Đukić, a prema njegovim rečima, jedno od neophodnih rešenja vodi osnivanju “regulatornog tela – kako bi sektor bio koherentniji i bolje organizovan, a struka zaštićena od uticaja odluka koje nisu uže stručne prirode”.
Učesnici panela su saglasni da uvođenje javno-privatnog partnerstva samo po sebi ne rešava probleme, uvodeći još jednu obavezu u lancu naplate usluga, dok nužna promena “pravila igre” zavisi od volje da se donesu potrebne odluke, a posebno u pogledu:
- politike cena i sigurne naplate usluga, koje sada nisu ekonomski zasnovane;
- nepostojanja jedinstvenog nadležnog i koordinacionog sektorskog tela, kao i
- nedovršenog regulatornog okvira u sektoru upravljanja otpadnim vodama i otpadnim muljem.
Javna preduzeća u oblasti vodovoda i kanalizacije, kao upravljači postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (čija je izgradnja u toku, ili u planu), nalaze se u poziciji koja treba da obezbedi stabilan rad tehnološki složenog sistema, ali istovremeno ne i da odlučuje o ključnim aspektima svog poslovanja.
Položaj i rad ovih preduzeća uslovljen je, sa jedne strane, lokalnim pravilima organizacije i diktiranim cenama komunalnih usluga o čemu odlučuju gradovi i opštine kao njihovi osnivači, a sa druge centralizovanom programskom i investicionom politikom u sektoru voda, ali i u sektorima razvoja infrastrukture i zaštite životne sredine, sa kojima dele neke od nadležnosti. Sa treće strane, tehnološka oprema i očekivani standardi po kojima rade, dolaze iz razvijenijih i ekonomski daleko stabilnijih sistema, dok servisiranje, zamena opreme i savetodavne usluge očekivano imaju istu, odnosno uvoznu cenovnu tarifu.
Kako bi omogućio nastavak konsultativnog procesa sa zainteresovanim stranama u sektoru upravljanja otpadnim vodama, Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu realizovaće ciklus događaja posvećen ključnim identifikovanim pitanjima, sa ciljem artikulisanja osnovnih zagovaračkih preporuka u ovoj oblasti.
* * * * *
Panel diskusija je realizovana u okviru projekta “MUTNE VODE – Borba protiv korupcije, nezakonitosti i zloupotrebe javnih resursa u vodoprivredi” koji sprovodi RERI, a podržava Ministarstvo spoljnih poslova Holandije i Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.
Cilj projekta je uspostavljanje javnog nadzora, razmena informacija i unapređenje transparentnosti u realizaciji velikih projektnih ulaganja u vodoprivredne sisteme, svojinskoj transformaciji nadležnih javnih preduzeća ili usluga, kao i u procesima izmena i dopuna relevantnih zakonskih i podzakonskih akata.