Deo intervjua objavljen je u listu Danas.
Da li u Srbiji dolazi do kršenja zakonskih propisa i nebrige za očuvanje životne sredine prilikom izdavanja dozvola za izgradnju objekata za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora?
U Srbiji je kršenje propisa u oblasti zaštite životne sredine poprimilo razmere epidemije, i to ne samo u oblasti obnovljivih izvora energije. Izdavanje dozvola za objekte koji koriste obnovljive izvore energije (OIE), pre svega hidroenergetske objekte, praćeno je zloupotrebom javnih ovlašćenja, nepoštovanjem planske dokumentacije, izgradnjom objekata bez građevinske dozvole ili bez odgovarajućih uslova nadležnih organa.
Kod MHE najčešći oblici kršenja propisa odnose se na nedostatak planskog osnova i izgradnju koja je suprotna izdatim vodnim uslovima ili uslovima zaštite prirode. Takođe, uočili smo i nepoštovanje propisa koji uređuju postupak procene uticaja na životnu sredinu. Propusti javnih vlasti u izdavanju dozvola, u to više ne sumnjamo, nisu slučajni i nisu posledica neznanja. Međutim, važno je napomenuti da, kada govorimo o kršenju propisa, uvek govorimo o konkretnom projektu i konkretnoj lokaciji. Mi smo uočili pravilnosti i ponavljanje sličnih zloupotreba ali generalizacije bi ipak trebalo izbegavati.
Ako postoji takvo kršenje i nebriga kod koje vrste OIE je ono najčešće?
RERI je najviše istraživao nezakonitosti prilikom izgradnje malih hidroelektrana. Otuda o problemima sa ovim projektima imamo najviše saznanja. U oko 20 slučajeva izgradnje MHE kojima se RERI bavio uočili smo nepoštovanje propisa od strane organa javnih vlasti na lokalnom i republičkom nivou ali i od strane investitora prilikom izgradnje.
Ovi projekti su posebno osetljivi jer se realizuju na rekama koje su prirodni resurs te je prilikom izgradnje neophodno pribaviti i poštovati uslove Zavoda za zaštitu prirode. Ovi uslovi se često ne poštuju ili ih investitor uopšte nije pribavio. Postavljanje cevovoda u korito reke, uprkos izričitim zabranama, je takođe često nepočinstvo, kao i uništavanje vegetacije, staništa zaštićenih vrsta pa i samih zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta.
Ipak, po bezakonju su se istakli graditelj MHE „Jovanovići“ koji je izgradio objekat bez građevinske dozvole i već notorni investitor MHE „Zvonce“ u Rakiti koji je nastavio izgradnju i završio objekat uprkos izričitim zabranama inspekcijskih organa. Potonjem je opština Babušnica prihvatila prijavu završetka radova u konstruktivnom smislu. Wild, wild west!
Nedavno ste podneli zahtev za ponavljanje postupka izdavanja građevinske dozvole, prethodno izdate investitoru za izgradnju male hidroelektrane Zvonce na Rakitskoj reci? Zbog čega ste to uradili i ko je investitor u tom projektu?
Zavod za zaštitu prirode je 2018. godine vršio ispitivanja na Rakitskoj reci i utvrdio prisustvo zaštićene vrste potočne pastrmke i strogo zaštićene vrste potočnog raka. To su nove činjenice i dokazi koji predstavljaju razlog za ponavljanje postupka izdavanja građevinske dozvole za MHE „Zvonce“.
Zahtev za odlučivanje o potrebi procene uticaja na životnu sredinu, koji je investitor podneo u julu 2013. godine, je neuredan i nepotpun i svaka iole ozbiljna lokalna uprava bi takav zahtev odbacila. E, opština Babušnica je na osnovu tog nepotpunog zahteva odlučila da izrada studije procene uticaja nije potrebna. Na taj način investitoru, „Mala hidroelektrana Zvonce“ d.o.o. Beograd olakšan je put ka dobijanju građevinske dozvole, a javnosti uskraćeno pravo da učestvuje u postupku procene uticaja.
Da li se RERI zalaže za zaustavljanje izgradnje malih hidroelektrana na teritoriji cele Srbije ili samo u nacionalnim parkovima i zaštićenim oblastima? Da li ste samo protiv izgradnje derivacionih MHE ili i takozvanih protočnih za koje neki tvrde da nisu štetne po živi svet u rekama?
RERI se zalaže, zagovara i istrajno se bori za primenu propisa i vladavinu prava. Zakoni i institucije koje su odgovorne građanima, pa sve ostalo posle toga. Bez toga nema ni zaštite životne sredine. Bez poštovanja zakona nismo uređeno društvo nego razbojnička družina. Takođe, RERI nastoji da doprinese zaustavljanju izgradnje i zabrani rada svih onih hidroelektrana koje se grade ili su izgrađene uz kršenje propisa i narušavanje prava lokalnih zajednica na održivi razvoj, bez obzira da li su u zaštićenom području ili ne.
Smatramo da je najava zabrane u zaštićenim područjima ništa drugo do populističko hvatanje daha pred izbore. Pogledajte Zakon o zaštiti prirode – tamo već postoji dovoljno pravnih instrumenata za zabranu projekata koji uništavaju prirodu. Zašto umesto populističkih najava izmene zakona nadležno ministarstvo ne usvoji Uredbu o oceni prihvatljivosti i Pravilnik o održivom ekološkom protoku? Ne pristajemo na izgovore onih koji su najodgovorniji za prirodnu katastrofu koja se širi Srbijom.
Oštro se protivimo daljem subvencionisanju projekata MHE kroz feed-in tarife jer to predstavlja neodgovorno rasipanje javnih sredstava a u korist malog broja privilegovanih investitora. Davanje podsticaja za tehnologiju koja je stara više od 100 godina u vreme kada u svetu cena struje iz solara pada ispod 15 evra po MWh je smešno i tragično.
Civilni sektor i ekološki aktivisti u Srbiji izrazito se protive izgradnji MHE ali ćute o negativnim efektima izgradnje primera radi vetroparkova. Sa druge strane ekološki aktivisti, recimo u Holandiji, vode žestoku borbu protiv negativnih uticaja vetroparkova zbog buke, stradanja slepih miševa i migracije retkih ptica. Zbog čega to nije slučaj u Srbiji?
Ne bih rekao da aktivisti ćute. U vreme kada je talas izgradnje MHE započeo, 2013-14, broj onih koji su se suprotstavljali ovim projektima bio je znatno manji. Bilo je manje znanja i informacija, civilni sektor nije bio dobro organizovan. Mislim da je to problem i sa vetroparkovima. Osim toga, izgradnja vetroparkova je najčešće podržana iz kredita međunarodnih finansijskih institucija čiji kriterijumi za zaštitu životne sredine su strožiji i zahtevniji. To nije garant samo po sebi ali ukazujem na suštinsku razliku u odnosu na projekte izgradnje MHE.
Projekti izgradnje vetroparkova su tek u povoju i koncentrisani u jednoj regiji Vojvodine. Verujem da će uključivanje javnosti u procese odlučivanja o izgradnji vetroparkova biti sve veće kako se broj projekata bude povećavao. Ali, pošto RERI nije istraživao projekte izgradnje vetroparkova ne bih mogao više da kažem o tome.
Svaka intervencija u prirodi ima negativne posledice na životnu sredinu, pa tako i izgradnja postrojenja za korišćenje obnovljivih izvora energije. Međutim, da ne menjamo teze. Najveći zagađivači životne sredine su ona postrojenja koja koriste ugalj, i to u svim fazama proizvodnje. Uticaj vetro i solarnih elektrana se može smanjiti na prihvatljivu meru. Uticaj termoelektrana i eksploatacije uglja se ne može smanjiti na meru koja je prihvatljiva sa stanovišta kriterijuma očuvanja i zaštite životne sredine i globalnih ciljeva borbe protiv klimatskih promena.
Obnovljivi izvori energije u Srbiji, uključujući tu i velike hidroelektrane, su takozvani dopunski izvori energije. Drugim rečima kada bi se struja proizvodila samo iz njih to ne bi bilo dovoljno za potrebe potrošača. Bili bi smo potpuno uvozno zavisni. Iz uglja se u Srbiji proizvodi 70 odsto struje. Kada jednog dana više ne bude uglja za korišćenje a OIE to ne mogu biti jer nema dovoljno potencijala, šta će biti alternativa? Nuklearna energija ili nešto drugo?
Dozvolite da se ne složim sa vašim pitanjem. Obnovljivi izvori energije nisu dopunski, to zavisi od dugoročnih odluka javnih vlasti. To što vlasti u Srbiji decenijama insistiraju na eksploataciji uglja ne znači da je to najbolje rešenje. Naprotiv, to je zaglavljivanje u prošlost, kako je pre više od jedne decenije primetio Aleksandar Kovačević. Nacionalna strategija razvoja energetike je mapa puta u duboku, mračnu i prljavu prošlost i ekonomsku i društvenu zaostalost i taj put posvećeno i uporno podržavaju javne vlasti u Srbiji.
Da podsetim, Srbija je imala obavezu da do 2020. godine dostigne 27% obnovljive energije u finalnoj potrošnji. A u 2017. smo dostigli 20,6%, to je manje nego u baznoj 2009. godini. Pokretanje novih pogona na vetar će izmeniti relacije ali jasno je da Srbija svoju politiku zavisnosti od uglja ne menja. Pretnja uvoznom zavisnošću je zamena teza.
Srbija trenutno ima oko 400 MW instaliranih kapaciteta elektrana na vetar (Energetski bilans za 2019) a tehnički potencijal je oko 30.000 MW (IRENA, 2017). Uporno regulatorno i političko blokiranje razvoja solara dovelo je do toga da imamo instalirani kapacitet oko 10MW, a tehnički potencijal je blizu 7000 MW (IRENA, 2017). Potrošena je silna energija i novac za podršku malim hidroelektranama a ukupni tehnički potencijal MHE je svega oko 500 MW. To je samo slika u sektoru električne energije.
Gradovi i opštine zapadne Srbije poseduju potencijal dostupne biomase za grejanje koji daleko prevazilazi njihove potrebe. Nisam ni pomenuo energetsku efikasnost i razvoj regionalnog tržišta, što bi samo upotpunilo sliku u kojoj ugalj nije jedina opcija već silom, korupcijom i lošim upravljanjem nametnuti teret društvu koje od sumpornih isparenja ne vidi gde odlazi razvijeni svet čiji deo navodno želimo da postanemo.
Zamislite da nuklearnu elektranu grade ljudi koji nisu u stanju da rekonstruišu gradsku ulicu i trg, ili izgrade autoput a da se rupe ne pojave posle manje od mesec dana? To bi bilo krajnje opasno ne samo po Srbiju nego i po region. Srećom, izgradnja nuklearne elektrane je previše skupa rabota i iskreno se nadam da to nikome u ovoj zemlji neće pasti na pamet.
Mirko Popović, Programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu