U prvoj epizodi serijala #BićeBrt pisali smo o tome kako Srbija godinama čeka svoje najvažnije razvojne i prostorne planove. I dok smo se bavili velikim državnim planovima, setili smo se jednog još zanimljivijeg čekanja. Ono traje već 16 godina.
Ovoga puta ne čekamo autoput, stadion ili prugu- čekamo ,,najobičniji’’ pravilnik.
Ekološka mreža: 20% Srbije, 16 godina čekanja?
- 2010. godina- civilizacijski iskorak
Pre šesnaest godina Srbija se odvažila da napravi krupan korak u zaštiti prirode – korak koji nas ne bi popeo stepenik ili dva, već i poneki sprat. Zakonom o zaštiti prirode uspostavljen je sistem ekološke mreže – mreže ekološki značajnih područja i ekoloških koridora čiji je cilj očuvanje najvrednijih staništa i vrsta.
Ideja je jednostavna, ali važna: prirodu ne treba štititi samo tamo gde je nešto proglašeno nacionalnim parkom, rezervatom ili drugim zaštićenim područjem. Postoje prostori koji su izuzetno važni za biodiverzitet iako formalno nisu zaštićena prirodna dobra.
Zato je 2010. godine doneta i Uredba o ekološkoj mreži. Njome je utvrđeno 101 ekološki značajno područje koje zauzima oko 20% teritorije Srbije – gotovo svaki peti kvadratni kilometar naše zemlje.
A onda je zakon uradio još nešto veoma važno- Propisao je ocenu prihvatljivosti.
Ako neki plan, program ili projekat može značajno da utiče na ciljeve očuvanja i celovitost ekološki značajnog područja, pre nego što ga država odobri trebalo bi proveriti da li je taj uticaj prihvatljiv.
Zvuči kao da imamo sistem. Imamo zakon. Imamo mrežu. Imamo proceduru.
ALI…
Još 2010. godine zakonodavac je propisao da će Vlada bliže urediti postupak – sadržinu, rokove, način sprovođenja ocene prihvatljivosti, potrebnu dokumentaciju, obaveštavanje javnosti, kao i postupak utvrđivanja preovlađujućeg javnog interesa i kompenzacijskih mera.
Šesnaest godina kasnije, ovaj pravilnik ne postoji, a bez njega ni sama ocena prihvatljivosti.
- ,,Nevidljivi’’ slon u prostoriji
Ekološki vredno područje nike uvek nacionalni park. Nije uvek ni rezervat ili spomenik prirode. Nema nužno tablu pored puta koja govori da ste upravo ušli u zaštićeno područje.
Ono je svojevrsna nevidljiva infrastruktura prirode – sistem prostora i koridora koji omogućavaju da vrste opstanu, kreću se i razmnožavaju i da ekosistemi funkcionišu.
Upravo zato je važno da postoji procedura kojom se pre izgradnje puta, rudnika, turističkog kompleksa ili drugog velikog projekta može utvrditi da li će i u kojoj meri taj projekat ugroziti vrednosti zbog kojih je određeni prostor deo ekološke mreže.
Srbija se za ovih 16 godina nije zaustavila. Gradili smo. Planirali smo. Širili turističke centre. Otvarali rudnike. Izvodili infrastrukturu… i sve to neretko upravo u prostoru koji je prepoznat kao ekološki značajan ili može imati uticaj na takva područja.
Dovoljno je pomenuti pritiske urbanizacije na Kopaoniku, Zlatiboru i Divčibarama, velike infrastrukturne projekte, širenje rudarskih aktivnosti, kao i brojne druge projekte koji su poslednjih godina izazvali pažnju javnosti.
Za te projekte postoje različite procedure zaštite životne sredine. Ali ocena prihvatljivosti ima svoju posebnu svrhu: da se utvrdi da li je konkretan zahvat prihvatljiv za konkretne vrste i staništa zbog kojih je određeno područje prepoznato kao deo ekološke mreže.
I tu dolazimo do suštine problema.
- Raskorak sa ostatkom sveta
Ekološka mreža nije nikakav birokratski hir.
Evropska unija uspostavila je Natura 2000, jednu od ključnih komponenti evropske politike zaštite prirode, zasnovanu na Direktivama o staništima i pticama. Srbija je uspostavljanjem ekološke mreže napravila važan korak ka budućem pridruživanju Natura 2000 mreži.
U međuvremenu, međunarodna zajednica je otišla još dalje.
Globalni okvir za biodiverzitet iz Kunminga i Montreala postavio je cilj 30×30 – da do 2030. godine najmanje 30% kopnenih područja i unutrašnjih voda, kao i morskih i priobalnih područja, bude efektivno očuvano i upravljano.
A mi, evo, 2026. godine čekamo da uredimo postupak koji smo sami predvideli još 2010.
- Nije problem samo što kasnimo
Kada se postupak koji treba da spreči ili ublaži štetu po biodiverzitet ne uspostavi 16 godina, onda to više nije samo administrativno kašnjenje.
To postaje pitanje političkog prioriteta.
Pre šesnaest godina rekli smo da ćemo čuvati prirodu i izvan granica formalno zaštićenih područja. Nije to bila loša ideja.
Naprotiv. Bila je to jedna od onih stvari koje su pokazivale da Srbija razume kako moderna zaštita prirode treba da izgleda. Nažalost, tu smo se zaustavili.
Pozvali smo lift.
Lift je stigao.
Ali vrata još nismo otvorili.
Biće, brate! (Valjda)