Autor: Ljubica Vukčević
Rasprava bez rasprave
U sredu je Ministarstvo pravde Republike Srbije objavilo izveštaj o sprovedenoj javnoj raspravi o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika (“Predlog Krivičnog zakonika”), za javnu raspravu koja je organizovana u periodu od 10. septembra do 1. oktobra 2025. godine. Međutim navedeni izveštaj više liči na rezime službene beleške označene sa “strogo poverljivo” iz kojeg se ništa ne može saznati. Ni ko je primedbe podneo (neka udruženja i neki pojedinci, neke komore, a i neki tužioci), koja je sadržina tih primedbi i komentara. Može se saznati da su malobrojne primedbe prihvaćene (ne i koja je finalna formulacija zakonskog rešenja), a da su ostale primedbe “razmotrene”, ali je “procenjeno da predložena rešenja predstavljaju primeren i uravnotežen okvir”, te je “odlučeno da se zadrže u predloženom obliku”. Navedeni pristup javnoj raspravi i “razmatranju” komentara građana i stručne javnosti ukazuje na potpuno odsustvo razumevanja i želje da se istinski sa bilo kime konsultuje, a što je naročito opasno kada se reguliše krivičnopravna materija. Zanimljivo je da je uz ovaj izveštaj, nakon godinu dana, objavljen i izveštaj sa prethodne javne rasprave, koji je isto toliko “sadržajan”. Javnost se opravdano može pitati, zašto je onda javna rasprava i bila organizovana?
Ovim putem želimo da ukažemo zbog čega je važno adekvatno regulisati krivična dela protiv životne sredine i šta su ključne mane predloženih rešenja.
Zagađenje životne sredine
Sa prekomernim zagađenjem koje je u Republici Srbiji poslednjih godina progresiralo na gotovo njenoj celoj teritoriji, efikasna i adekvatna krivičnopravna zaštita životne sredine je jedina garancija stvarne demotivacije učinilaca krivičnih dela protiv životne sredine. Iz navedenog je razloga krucijalno da zakonodavac jasno propiše elemente krivičnog dela Zagađenje životne sredine, kroz odredbe koje su u praksi sprovodive i usklađene sa tekovinama Evropske unije, pre svega sa Direktivom (EU) 2024/1203 Evropskog parlamenta i Saveta od 11. aprila 2024. godine o zaštiti životne sredine kroz krivično pravo.
Postojeće zakonsko rešenje predviđa sankcionisanje lica koje kršeći propise o zaštiti, očuvanju i unapređenju životne sredine zagadi vazduh, vodu ili zemljište u većoj meri ili na širem prostoru. Imajući u vidu podatke o zagađenju u Republici Srbiji poslednjih godina, ali i statističke podatke o oboljenjima stanovništa na najzagađenijim područjima, RERI je i tokom 2024. godine, tokom javne rasprave o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika ukazivao na neophodnost inkriminisanja situacije u kojoj zagađenje utiče na život i zdravlje ljudi.
Predlogom Krivičnog zakonika se predlaže uvođenje težeg oblika ovog krivičnog dela u slučaju da je nastupila posledica u vidu teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja, što predstavlja određen iskorak u pogledu proširenja i pooštravanja odgovornosti u slučaju uticaja na zdravlje. Međutim, ovako formulisana zakonska odredba je u praksi gotovo neprimenjiva. Naime, gotovo je nemoguće sa stručnog, odnosno medicinskog aspekta, dokazati da je telesna povreda ili teško narušenje zdravlja nastupilo isključivo usled zagađenja. Zbog toga smo predložili propisivanje težeg oblika krivičnog dela Zagađenje životne sredine, u slučaju da je zbog zagađenja došlo do opasnosti po zdravlje stanovništva.
U krivičnom postupku koji se vodio protiv kompanije Serbia Zijin Copper, podaci koji se odnose na visok stepen oboljevanja od kancera u ovoj oblasti nisu bili relevantni, niti su bili predmet postupka, imajući u vidu da se dokazivalo samo kako aktivnosti kompanije utiču na životnu sredinu. Dakle, kompanija je osuđena samo zato što je narušila stanje životne sredine, a ne i zato što je dovela do opasnosti po zdravlje stanovnika borske oblasti. Ni sa postojećim rešenjem ovaj nedostatak ne bi bio otklonjen, jer bi dokazivanje uzročno-posledične veze bilo izuzetno teško, imajući u vidu da bi se moralo isključiti drugi uzroci koji su doveli do teškog oboljevanja ili smrti. O tome koliko je u praksi teško i kompleksno dokazati uzročno-posledičnu vezu govori i činjenica da je ključni argument kompanije u krivičnom postupku bio da se ne može uspostaviti uzročno-posledična veza između aktivnosti kompanije i zagađenja vazduha, ukazujući da zagađenju doprinose i individualna ložišta i gradska toplana.
Uništenje, oštećenje, iznošenje u inostranstvo i unošenje u Srbiju zaštićenog prirodnog dobra
Predlogom Krivičnog zakonika se krivično delo Uništenje, oštećenje, iznošenje u inostranstvo i unošenje u Srbiju zaštićenog prirodnog dobra zamenjuje krivičnim delom Uništavanje, hvatanje, prodaja, uvoz i izvoz zaštićenih divljih životinja i biljaka. Međutim, ukoliko se uporede ova dela, jasno je da je po sredi pokušaj dekriminalizovanja pojedinih aktivnosti. Naime, zaštićena prirodna dobra ne obuhvataju samo zaštićene divlje biljne i životinjske vrste. Na ovaj način propušta se sankcionisanje ugrožavanja i uništavanja nacionalnih parkova, specijalnih i strogih rezervata prirode, spomenika prirode i ostalih zaštićenih prirodnih dobara, koji su do sada uživali zaštitu.
Nedovoljno precizni pravni standardi: Šta podrazumeva “znatno oštećenje”?
Predlogom Krivičnog zakonika se predlaže propisivanje krivičnog dela Oštećenje i uništenje staništa zaštićene vrsta životinja, ali se oštećenje zaštićene vrste životinja sankcioniše samo ukoliko je znatno. Postavljanje ovakvih standarda je rizično i teško za dokazivanje, s obzirom da zakonodavac ne propisuje parametar po kom se ocenjuje znatnost oštećenja, te bi ovakvo rešenje ostavilo prostor za (zloupotrebu) slobodne ocene u svakom konkretnom slučaju. Takođe, kada je reč o krivičnopravnoj zaštiti prirodnih dobrara, ukazali smo da je neophodno sankcionisanje svake nezakonite aktivnosti prema prirodnom dobru, bez postavljenih standarda i uslova u pogledu mere ili količine oštećenja.
Jasna, precizna, ali i primenljiva zakonska osnova je preduslov za adekvatnu i efikasnu kaznenu politiku protiv, pre svega, kompanija čije poslovanje dovodi do teških posledica po životnu sredinu. Iz ovog je razloga neophodno propisati krivične odredbe, koje su u skladu sa najčešćim problemima u praksi sa kojima se životna sredina suočava sa pravnog i aspekata ostalih stručnjaka procenjene kao neophodne i najefikasnije. U suprotnom, odredbe zakona će ostati slovo na papiru, a odgovornost najvećih kompanija zagađivača će ostati nedokazana, jer je u praksi i nedokaziva.
Celokupan tekst komentara koje smo dostavili tokom javne rasprave dostupan je OVDE.