Bio je utorak, 10. novembar 2020, kada je srpsko pravosuđe donelo istorijsku presudu: država Srbija je proglašena odgovornom za višegodišnje prekomerno zagađenje vazduha, koje je prouzrokovalo prevremene smrti više hiljada osoba, brojna respiratorna i kardiovaskularna oboljenja građana i onemogućilo većinu stanovnika na Ustavom zagarantovano pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.
Kako je sud naveo, država je “sistematski i uporno” godinama premašivala dozvoljene vrednosti za koncentraciju PM10 čestica u vazduhu, i istakao da “nije bitno da li neispunjavanje obaveza proističe iz namere ili nemara zemlje, ili iz tehničkih ili strukturalnih poteškoća sa kojima se susreće”. Tek treba da se vidi da li će ovakva presuda imati i finansijske posledice po državu.
Ako ste se već začudili kako je jedna ovakva vest mogla da prođe potpuno neprimećeno i ispod radara domaće javnosti, to je zato što je, nažalost, gornja vest – lažna vest: citat suda nije iz Srbije, već iz Evropske unije, gde je Sud pravde Evropske unije presudio da je Italija kršila zakon, odnosno Direktivu EU o kvalitetu vazduha. Takođe, ovo nije “istorijska” presuda – ovakve ili slične presude već su dobijale pojedine EU zemlje, poput Francuske 2019. ili Poljske godinu dana ranije.
Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), samo tokom 2016. godine zagađenje vazduha prouzrokovalo je skoro 6.600 prevremenih smrti u Srbiji i čak 131.183 godine života manje za stanovnike Srbije.
A šta se za to vreme događa u Srbiji i Beogradu? Praktično – ništa. Vazduh je u najvećem broju gradova u Srbiji već godinama prekomerno zagađen i ne pokazuje tendenciju poboljšanja. Ovo izaziva teške posledice po zdravlje stanovništva: prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), samo tokom 2016. godine zagađenje vazduha prouzrokovalo je skoro 6.600 prevremenih smrti u Srbiji i čak 131.183 godine života manje za stanovnike Srbije.
Od ovoga, samo one najopasnije sitne čestice, prečnika do 2,5 mikrona (PM 2,5), prema SZO, izazovu 3.585 prevremenih smrti godišnje, od toga 1.796 u Beogradu.
Koje su poteze povukli država i glavni grad u vezi sa zagađenjem vazduha? Možda i najbolji pokazatelj odnosa države prema ovom problemu jeste činjenica da i dalje nije doneta nacionalna Strategija zaštite vazduha – rok je bio davne 2015. godine.
Sa druge strane, u glavnom gradu ovih dana ističe aktuelni Plan kvaliteta vazduha, donet 2016. godine, kojeg treba da zameni novi Plan – koji će biti na snazi 10 godina. Ako vam deluje da i ova – ovog puta prava – vest prolazi ispod radara, to je zato što jeste tako: pošto je vazduh u Beogradu već godinama u trećoj kategoriji, odnosno – prekomerno zagađen, grad ima obavezu da donese ovaj (osnovni) dokument za upravljanje kvalitetom vazduha, ali on se pravi i, trenutno, donosi bez ikakvog uvida javnosti.
Sredinom juna Sekretarijat za zaštitu životne sredine dodelio je ugovor za izradu Plana kvaliteta vazduha za Beograd Gradskom zavodu za javno zdravlje vredan oko 10 miliona dinara; 40 odsto ugovorene sume dobiće podizvođač – firma Dvoper d.o.o. Međutim, sve ostalo – na šta će se Plan fokusirati, koji su oblici zagađenja prepoznati kao najštetniji, šta će se uraditi da se to zagađenje smanji, kako će se obezbediti poštovanje onoga što u Planu bude pisalo, kao i mnoge druge stvari – za javnost će, po svemu sudeći, ostati nepoznanica sve dok ne bude kasno, odnosno, dok finalna verzija Plana ne bude obznanjena.
Zašto je sve ovo važno?
Da bi se izbegla situacija u kojoj su Beograđani već nekoliko godina “zaglavljeni” sa aktuelnim Planom, kojim su postavljeni krajnje neodređeni ciljevi, poput onog da se izvrši gašenje određenog broja kotlarnica koje kao energent koriste mazut i ugalj, ili da se najavljeni uspostavljeni “sistem za izveštavanje i dostupnost podatka o kvalitetu vazduha” pretvori u sajt “Beoeko” gde građani mogu samo da saznaju da li je vazduh u “zelenom” ili “crvenom” ili “ljubičastom” – bez detaljnog objašnjenja šta to znači, koliko je zapravo zagađenje, na kojim opštinama je najgore…
(Uzgred, jedna od spektakularnijih rečenica iz aktuelnog Plana predviđa sledeće: “Formiranje obilaznice oko Beograda obezbediće manji broj vozila na najopterećenijoj gradskoj saobraćajnici (gradskom autoputu) i smanjiće učešće teretnih vozila i autobusa. (…) Očekuje se da kompletna obilaznica bude završena do kraja 2015. godine. Završetak projekta je izvestan.”)
Kvalitetnijim Planom, kojim bi se precizno znale posledice po instituciju zaduženu za njegovo (ne)realizovanje izbegla bi se trenutna situacija – da se, na primer, u avgustu 2019. osnovna škola “Vuk Karadžić nađe na (kratkom) spisku objekata koji zbog smanjenja zagađenja vazduha treba da se prebaci na grejanje gasom, a da u septembru 2020. iz rebalansa gradskog budžeta saznamo da su “sva sredstva prebačena na narednu, 2021. godinu”.
Kada bi postojala kontrola javnosti – kako tokom nastanka, tako i tokom (desetogodišnje!) realizacije budućeg plana – kao i striktne obaveze institucija nadležnih da poprave kvalitet vazduha u gradu, verovatno gradske vlasti ne bi mogle da “bagatelišu” zaštitu životne sredine, kao što to sada rade.
Na primer, gradskim budžetom za 2020. godinu, donetim u novembru 2019, za zaštitu životne sredine bilo je opredeljeno 4,77 milijardi dinara. Već je rebalansom u aprilu 2020. ovo “skresano” na svega 1,96 milijardi, da bi drugim rebalansom, u septembru, ova suma povećana na 2,22 milijarde – dakle, ni upola od planirane brojke.
A nakon godine koju je obeležio koronavirus, ali i zagađenje vazduha – toliko da je u januaru hitno bila formirana “Radna grupa za sistemsko rešavanje pitanja zagađenja vazduha” Vlade Srbije (koja, doduše, ništa nije uradila po tom pitanju) – poslednja vest glasi da je nacrtom gradskog budžeta za 2021. opredeljeno za 730 miliona dinara manje (ukupno 4,04 milijarde) nego originalnim budžetom za 2020.
Štaviše, budžet za Realizaciju Programa kontrole kvaliteta vazduha na teritoriji Beograda, koji je u januaru bio 53,5 miliona dinara, izmenama i dopunama Programa korišćenja sredstava budžetskog fonda za zaštitu životne sredine od 14. oktobra 2020. smanjen je na svega 39,3 miliona dinara.
Aktuelnim planom je predviđeno da se na gradskim mernim stanicama meri više vrsta zagađenja, pa tako i PM10 i PM2,5 čestica. Međutim, uvidom u aktuelni plan vidi se da se na pet od 18 stanica tada nije merilo zagađenje PM10 česticama, a da se na samo tri merna mesta merilo zagađenje najopasnijim PM2,5 česticama, od kojih nijedno u centralnim gradskim opštinama.
Stalnim izveštajima i kontrolom javnosti izbeglo bi se, na primer, da u junu 2019. Grad donese Program kontrole kvaliteta vazduha za 2020. i 2021. u kome je situacija sa merenjem PM10 i PM2,5 čestica još gora od one sa kojom smo krenuli – prema ovom Programu predviđeno je da se PM10 kontinualno meri na samo pet mernih mesta, a PM2,5 na samo tri merna mesta.
Ostala su indikativna merenja, a prema nacionalnom Godišnjem izveštaju o kvalitetu vazduha, ovo nije opravdano: “Višegodišnje ponavljanje samo indikativnih merenja (koja pokazuju prekoračenja ovog polutanta), znajući da se na osnovu njih ne može izvršiti kategorizacija kvaliteta vazduha, pa samim tim ni doneti mere za smanjenje aerozagađenja, nema stručnu niti zakonsku podlogu. Naprotiv, indikativna merenja koja pokazuju prekoračenja propisanih graničnih vrednosti sugerišu neophodnost detaljnijeg praćenja nivoa koncentracije polutanata, odnosno uspostavljanje fiksnih-svakodnevnih merenja.”
Ovde valja dodati još jedan primer “stanja svesti” o zagađenju kod gradskih vlasti. Jedna od ovih 18 mernih stanica je u međuvremenu – skinuta: “Moram da vam kažem da je sa zgrade Tanjuga skinuta merna stanica, jer u tom delu grada nema zagađenja. Obilićev, Kosančićev i Topličin venac postali su pešačka zona. Nema automobila – nema zagađenja”, rekao je zamenik gradonačelnika Goran Vesić u januaru ove godine.
Uostalom, Vesić je ovde samo podebljao nesklad aktuelnog beogradskog Plana kvaliteta vazduha sa nacionalnim Godišnjim izveštajem o stanju kvaliteta vazduha. Već godinama, prema ovom izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, Beograd ima prekomerno zagađen vazduh zbog prekoračenja graničnih vrednosti čestica PM10 i PM2,5.
Odakle dolaze ove čestice?
Prema ovim godišnjim izveštajima Agencije, skoro 60 odsto PM10 čestica potiče iz toplana snage manje od 50MW i individualnih ložišta, a svega šest odsto dolazi od saobraćaja. Čak 77 odsto PM2,5 čestica potiče od ovih toplana i ložišta, a samo pet odsto od saobraćaja.
Međutim, prema Planu kvaliteta vazduha, individualna ložišta su tek na trećem mestu po značaju: “Aspekt očuvanja i unapređenja kvaliteta vazduha u Beogradu je čvrsto povezan sa saobraćajem, s obzirom da saobraćaj predstavlja osnovni izvor zagađenja vazduha i narušavanja njegovog kvaliteta”, navodi se u Planu, kao i konstatacija da je autoput “najveći generator zagađenja vazduha u Beogradu”.
Stalna i redovna provera učinka i učešće javnosti u stvaranju i ispunjavanju budućeg Plana kvaliteta vazduha dovele bi do smanjivanja ovakvih “raskoraka” oko ovako važnih stvari, a svakako bi uticala da zapravo dođe do onoga zbog čega se svi ovi planovi i prave – do značajnog smanjenja zagađenja vazduha.
Jer, čitamo iz aktuelnog Plana: “Deca predškolskog uzrasta koja žive u centralnim zonama Beograda su izložena povećanim koncentracijama nikla, hroma i olova, dok su deca školskog uzrasta u blizini TE/TO kompleksa (Veliki Crljeni) izložena većim koncentracijama arsena i kadmijuma (…) izmerene vrednosti PM10 i PM2,5 na nekim lokacijama prelaze granične vrednosti za 47-50% a u zatvorenom prostoru u školi u Velikim Crljenima one prelaze preporučene vrednosti tri puta (WHO preporuke: 20 μg/m3); svako smanjenje koncentracije PM2,5 za 10 μg/m3, bi povećalo očekivanu dužinu života za 1,1 godinu, što bi u slučaju da prosečna izloženost ne prelazi 20 μg/m3, za decu predškolskog uzrasta u centralnim delovima grada značilo oko 2 godine produženja očekivane dužine života.”
I jedino o tome je reč.
Autor: Radmilo Marković