Analiza Direktive o zaštiti životne sredine kroz krivično pravo i značaj njene inkorporacije u krivično zakonodavstvo Republike Srbije

Usvajanjem nove Direktive o zaštiti životne sredine kroz krivično pravo¹ („Direktiva“), države članice Evropske unije imaju rok od dve godine od dana stupanja na snagu da odredbe prenesu u svoja nacionalna zakonodavstva. Direktivom je zamenjena prethodna Direktiva o krivičnim delima protiv životne sredine² i propisan je spisak različitih krivičnih dela i pravnih instituta, te imajući u vidu društvenu opasnost koju predstavljaju, neophodno je da države prepoznaju važnost inkorporisanja u nacionalno zakonodavstvo onih krivičnih dela koja nacionalna zakonodavstva uopšte ne definišu, ili  ih pak ne definišu u obimu i stepenu na koji to čini Direktiva.

Tako je, primera radi, Direktivom propisano krivično delo Ispuštanje, emisija ili unošenje određene količine materijala ili supstanci, energije ili jonizujućeg zračenja u vazduh, zemljište ili vodu, koje izaziva ili će verovatno izazvati smrt ili ozbiljnu povredu bilo koje osobe ili značajnu štetu po kvalitet vazduha, zemljište ili vodu, ili značajno oštećenje ekosistema, životinja ili biljaka.³ Iako navedeno krivično delo u određenom delu korespondira krivičnom delu Zagađenje životne sredine_⁴, koje propisuje Krivični zakonik Republike Srbije⁵, naš zakonodavac je prilikom propisivanja ovog krivičnog dela, načinio značajan propust. 

Naime, Direktiva kao posledice krivičnog dela propisuje i posledice po život i zdravlje ljudi, te izostanak ove posledice u našem Krivičnom zakoniku predstavlja njegov ključni nedostatak, iz razloga što naš zakonodavac radnju izvršenja usmerava isključivo na posledice po životnu sredinu (zagađenje vazduha, vode i zemljišta), dok propušta da predvidi situaciju u kojoj zagađenje utiče na život i zdravlje stanovništva. 

Pored toga, pravo na zdravlje i zaštita životne sredine su neraskidivo povezani, a što se reflektuje i kroz rezolucije Ujedinjenih nacija i presude Evropskog suda za ljudska prava. Naime, prepoznato je da ugrožavanje životne sredine ujedno predstavlja i štetu po ljudsko zdravlje, kao i da je zaštita životne sredine neophodna za ostvarenje prava na zdravlje koje je zajemčeno u sistemu međunarodnih ljudskih prava, i to u UN rezolucijama⁶. Takođe, u svojim presudama, Evropski sud za ljudska prava je ustanovljavao povrede prava zajemčenih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima u situacijama kada je došlo do narušavanja zdravlja podnosioca predstavke, odnosno žrtve ili smrtnog ishoda, a usled zagađenja životne sredine, te su brojne presude u kojima se činjenično stanje ticalo ugrožavanja zdravlja.⁷

Posebno je važno naglasiti da se Direktivom propisuje, da između ostalog, i nevladine organizacije koje promovišu zaštitu životne sredine, kao članovi zainteresovane javnosti, imaju odgovarajuća prava da učestvuju u krivičnim postupcima protiv pravnih lica zbog izvršenja krivičnih dela iz oblasti zaštite životne sredine. Na ovaj način se i formalno prepoznaje važnost učešća zainteresovane javnosti u krivičnim postupcima koji za cilj imaju zaštitu životne sredine. Navedeno je značajno prepoznati i ustanoviti u nacionalnom zakonodavstvu iz razloga što je stepen društvene opasnosti u ovakvim krivičnim postupcima na visokom nivou, te postoji opravdan razlog da zainteresovana javnost, odnosno nevladine organizacije koje se bave zaštitom životne sredine, u ovakvim krivičnim postupcima imaju ulogu koja je značajnija od trenutne – praćenja suđenja u svojstvu obične javnosti, bez prava na bilo kakvo učešće u krivičnom postupku. Krivična dela iz oblasti zaštite životne sredine, a posledično i krivični postupci u vezi sa takvim delima, tiču se šire javnosti, koja ima interes da ih prati. Međutim, kada je reč o udruženjima koja se bave zaštitom kolektivnih interesa, postoje razlozi da se takvim organizacijama pruži zakonska mogućnost da u krivičnim postupcima čiji ishod može uticati na interes koji zastupaju, u određenoj meri učestvuju. Iako takva udruženja nisu neposredno ugrožena krivičnim delom, ona zapravo predstavljaju zastupnike građana koji su ugroženi krivičnim delima iz ove oblasti. 

Kada je reč o sankcijama za fizička lica, treba napomenuti da za krivična dela koja dovedu do smrti, Direktiva predviđa kazne od najmanje 10 godina zatvora, te fizičkim licima mogu biti izrečene dodatne sankcije i mere, kao što je obaveza obnove životne sredine u određenom roku, ukoliko je šteta popravljiva, plaćanje nadoknade za štetu nanetu životnoj sredini, u slučaju da je životnu sredinu nemoguće obnoviti ili izvršilac nije u mogućnosti da je sprovede, privremena zabrana kandidovanja na javnu funkciju, a u slučaju da postoji javni interes, javno objavljivanje presude. 

Kada je reč o odgovornosti i sankcijama za pravna lica, treba napomenuti da u pogledu krivičnih dela i kazni, pravna lica na koja se Direktiva primenjuje ne uključuje države, javne organe koja vrše državnu vlast ili javne međunarodne organizacije, međutim, imajući u vidu da Direktiva uspostavlja minimalna pravila, države članice mogu usvojiti stroža pravila, uključujući pravila o krivičnoj odgovornosti države i njenih organa za učinjena krivična dela. Sankcije mogu obuhvatiti novčane kazne, povraćaj u pređašnje stanje, isključenje iz postupka javnih nabavki ili sticanje “javnih beneficija”, kao i zabranu vršenja delatnosti, a za najteža krivična dela Direktiva propisuje najmanje 5% ukupnog svetskog prometa ili alternativno 40 miliona evra. Za ostala krivična dela, maksimalna propisana kazna je najmanje 3% od ukupnog svetskog prometa ili alternativno 24 miliona evra.

Važno je primetiti i da se Direktivom propisuje da se u slučajevima u kojima su izvršioci krivičnih dela ostvarili finansijsku korist, takva dobit oduzima, te je preporuka državama da razmotre preduzimanje mera da se konfiskovana imovina koristi za finansiranje obnavljanja životne sredine, sanaciju prouzrokovane štete, ili obezbeđenje nadoknade štete po životnu sredinu. Takođe, treba napomenuti da se u preambuli Direktive navodi da u krivičnim postupcima i suđenjima treba voditi računa o umešanosti organizovanih kriminalnih grupa koje deluju na načine koji negativno utiču na životnu sredinu, kao i da krivični postupci za ekološka krivična dela treba da se bave i pitanjima postojanja korupcije, pranja novca, falsifikovanja dokumenata, jer su ovakva protivzakonita ponašanja često povezana sa ekološkim krivičnim delima, te ih ne treba procesuirati zasebno. U Preambuli se takođe izražava zabrinutost da se ekološka krivična dela vrše uz aktivnu podršku ili uz toleranciju ili aktivnu podršku nadležnih organa uprave, kao i službenih lica, kao što su propuštanja vršenja inspekcijskih nadzora, nepreduzimanje radnji od strane inspekcija nakon utvrđivanja nezakonitosti.

Na kraju, treba istaći da iako je primena Direktive ograničena na krivična dela počinjena na teritoriji Evropske unije, države članice imaju mogućnost da prošire svoju nadležnost i na krivična dela koja su počinjena van njihove teritorije, te navedeno predstavlja dodatni razlog da Republika Srbija uskladi svoje zakonodavstvo sa odredbama Direktive i prepozna važnost inkorporisanja onih odredaba Direktive čiji nedostatak predstavlja ključne slabosti krivičnog zakonodavstva Republike Srbije, u oblasti životne sredine.  Takođe, značajno je razmotriti sve odredbe koje propisuju krivična dela, ali i pravne institute koje Direktiva nudi, sa akcentom na inkorporaciju u nacionalne krivične zakone onih odredaba koje na precizniji, jasniji i potpuniji način obezbeđuju zaštitu životne sredine od rešenja koja su trenutno ponuđena nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije.

Svestan manjkavosti postojećih zakonskih rešenja, ali i slabosti sudske prakse u oblasti životne sredine, a s obzirom da Republika Srbija nastoji da uskladi svoje zakonodavstvo sa tekovinama Evropske unije i aktuelnim izmenama u EU propisima, RERI je u postupku izmena i dopuna Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku tokom 2024. godine predložio izmene ovih krivičnih zakona, kojima bi se pre svega izvršilo usklađivanje ključnih odredaba dva krovna krivična zakona sa Direktivom, a sve u cilju bolje i efikasnije zaštite životne sredine, ali i stanovništva.