Opozicija nema politiku pa neće na izbore! Ponavlja oligarhija koja uzurpira javne institucije u Srbiji. To je povod da podsetim da ni sama oligarhija nema politiku. A idu, jelte, izbori, pa ne bi bilo loše da građani razmisle o tome koga ili šta sve biraju.

Za slučaj da se oligarsi nađu uvređenim napominjem da izraz oligarhija koristim u značenju vladavine malobrojnih – naročito despotske vlasti koju koristi mala ili privilegovana grupa u koruptivne ili sebične svrhe (Encyclopedia Britannica). Upravo tako opisujem grupu uzurpatora koji su oteli javne institucije od građana Srbije i zloupotrebljavaju ih za ostvarenje svojih sebičnih ciljeva – osvajanje političke moći, bogaćenje, maltretiranje političkih protivnika i neistomišljenika ili ostvarivanje patoloških i narcisoidnih političkih ambicija.

Povodom mišljenja o uzurpaciji javnih institucija pozivam se na mišljenje Evropske komisije izneto u Strategiji proširenja na Zapadni Balkan iz 2018. godine koje kaže da „zemlje (Zapadnog Balkana) pokazuju jasne elemente „zarobljenih država“, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlasti i uprave, kao i veliku isprepletanost javnih i privatnih interesa. Sve ovo pothranjuje osećaj nekažnjivosti i nejednakosti“ (prevod Ministarstva za evropske integracije).

Mišljenje o tome da oligarhija nema politiku ovde ću obrazložiti na primeru politike životne sredine (da ne kažem zaštite jer zaštita životne sredine u Srbiji postoji u tragovima). Tu politiku nema ni opozicija, bar većina partija i pokreta koje pretenduju da dođu na vlast. Ali, nalazim da je za građane Srbije bitnije da politiku ima politička većina koja vlada, pa makar bila i oligarhija. Takođe, smatram da je politička većina posle 8 godina vladanja bila dužna da stvori i sprovodi politiku životne sredine, sve i da je ranije nije imala.

Nameravam da oligarhe pozovem da mi pomognu u ovoj analizi te ću nepostojanje politike životne sredine predstaviti putem pitanja i odgovora. Dragi oligarsi, vaše odgovore očekujem u pisanoj formi, zasnovane na činjenicama i bez upotrebe verbalnog ili kakvog drugog nasilja.

Da objasnim i šta smatram javnom politikom. Iskoristiću značenje ovog pojma iz važećeg Zakona o planskom sistemu Republike Srbije gde kaže da su „javne politike pravci delovanja Republike Srbije i pravci delovanja autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave u određenim oblastima, radi postizanja željenih ciljeva na nivou društva.“ Na ovu bih definiciju dodao još nekoliko važnih elemenata javne politike. Pre svega ciljevi bi trebalo da budu na korist čitavom društvu, da služe zaštiti javnog interesa i dobrobiti svih građana. Što je upravo suprotno oligarhiji i logici njenog delovanja. Jer, oligarhija ne priznaje javni interes kao okvir političkog delovanja. Kreatori javne politike, pa makar bili i oligarsi, javnu politiku planiraju dugoročno, pretpostavljaju moguće izazove i potrebne resurse. Javnu politiku ne čine povremene reakcije na akutne društvene probleme i kampanje za suzbijanje negativnih kritika na društvenim mrežama. Javna politika, takođe, podrazumeva da se postavljeni ciljevi u prihvatljivim i unapred utvrđenim vremenskim rokovima ostvaruju, da se ostvaruju javno, njihov se učinak vrednuje, a građanima se za postignute rezultate polažu računi. Ni ovaj okvir nikako ne odgovara oligarhiji. Kao što se bubašvaba plaši mraka oligarhija se plaši transparentnosti. Pa zaboga, nije oligarhija otimala institucije da bi sada svoje ciljeve sprovodila transparentno. Račune ne polaže nikome, osim unutar sopstvene hijerarhije moći. Ako ne poštuje zakone oligarhija ne odgovara, ako narušava prava i slobode građana niko je ne kažnjava. Na kraju, javna politika bi trebalo da se sprovodi tako što se poštuju i sprovode propisi a sankcionišu oni koji propise ne sprovode. Oligarhija propise ne sprovodi ili ih sprovodi selektivno, a sankcioniše one koji su protivnici oligarhije.

Nakon teorijskog okvira slede praktični primeri.

Početkom ove godine oligarhija je formirala radnu grupu za zaštitu vazduha. Nakon pretencioznih najava hitnih koraka koji će „u najkraćem roku biti preduzeti kako bi se uticalo na smanjenje zagađenja vazduha u našoj zemlji“ nije se dogodilo ništa. Odnosno, dogodila se košava, pa smena godišnjih doba (oligarhija nije do sada pretendovala da je za to zaslužna), te notorna korona, pa je tema zagađenja vazduha bagatelisana. Hvala Gospodu na nebesima, verovatno misli oligarhija.

Šta je, konkretno učinila radna grupa, gđo Brnabić, gdine Trivane? Koji su rezultati rada radne grupe nakon 4 meseca? Ja ću vam ovde reći šta nisu.

Nije doprinela smanjenju zagađenja česticama PM10 već su 24-časovne granične vrednosti zagađenja ovim česticama već prekoračene u nekoliko gradova u Srbiji. Pa su tako u Novom Sadu (Rumenačka) dnevne granične vrednosti u prva 4 meseca 2020. godine prekoračene 49 puta, u Beočinu (Centar) 37 puta, u Beogradu (Stari Grad, Novi Beograd) više od 38 puta, u Smederevu (Centar) 44 puta, u Valjevu i Užicu više od 66 dana probijene su granične vrednosti emisija čestica PM10. U Nišu koji je nesrećnim spletom okolnosti (nije bilo dovoljno podataka) prošle godine slučajno upao na spisak gradova bez zagađenog vazduha dnevne granične vrednosti PM10 prekoračene su 63 puta. I to na mernom mestu ispred Zavoda za javno zdravlje u Nišu gde su oligarsi pre nekoliko dana bezočno posekli kadrove stare više od sto godina. U Novom Pazaru gde je automatska merna stanica postavljena ove godine dnevne granične vrednosti PM10 su već prekoračene 46 puta. Da podsetim, dozvoljeno prekoračenje dnevnih vrednsoti je 35 dana godišnje.

Dakle, ne da nisu uradili ništa već je u 9 gradova zagađenje već probilo godišnje granične vrednosti, bez pomoći ozloglašenih individualnih kotlarnica tokom grejne sezone krajem godine.

Da ne brinemo poručuje nam radna grupa jer „prema informacijama Agencije za zaštitu životne sredine, koncentracija čestica je blizu prosečnim vrednostima za ovo doba godine i nema razloga za zabrinutost trenutnim stanjem.“ Pa vaš je posao da te vrednosti smanjujete zbog čega itekako ima razloga za zabrinutost trenutnim stanjem.

Postoji još jedno sveže sećanje na nepočinstvo oligarha sa početka ove godine. A vezano je za hitnu hitnoću delovanja radne grupe za zaštitu vazduha. Naime, oligarsi su u januaru ove godine doneli Nacionalni plan za smanjenje emisija iz velikih ložišta (čitaj termoelektrana). Naglašavam ovo doneli jer baš tako kažu oligarsi, nisu usvojili nego doneli. Odakle ste ga doneli? Bio bi ovo delimičan uspeh oligarhije da ovaj plan nije trebalo da se primenjuje od 1. januara 2018. godine. Jer je to međunarodna obaveza utvrđena međunarodnim ugovorom. Zašto su ga onda doneli 2020. godine? Brnabić, Trivan, Antić? Zašto baš sada a ne pre dve godine? A pre dve godine ga nisu primenjivali, iako su bili obavezni, pa je emisija sumor dioksida iz termoelektrana bila 6 puta veća od dozvoljene. Ne, ministre Antiću, nisu to podaci iz 2016. nego iz izveštaja EPS-a za 2018. godinu i zvanične baze podataka Agencije za zaštitu životne sredine. Kakve su emisije u 2019. još ne znamo ali, pošto ništa nije urađeno na smanjenju emisija onda ne možemo ni da očekujemo drugačije rezultate.

Brnabić, Trivan, Antić, gde su podaci o emisijama iz termoelektrana za 2019. godinu? Pokažite ih ako smete? Šta čekate? EPS je bio dužan da ih dostavi Agenciji za zaštitu životne sredine još pre više od tri meseca.

Korona virus spasao je oligarhe od medijskog pritiska i izmišljanja besmislenih izgovora poput onoga da je visok standard kriv za zagađenje ili još besmislenijih rešenja poput subvencija za električna vozila.

O tome da Ministarstvo zaštite životne sredine godinama nije kontrolisalo primenu planova kvalitet vazduha (da jeste videlo bi da se ne primenjuju) i da nacionalna strategija zaštite vazduha
nije usvojena iako je krajnji rok istekao pre 5 godina govorim da bih priložio još dokaza da se politika životne sredine ne sprovodi, kako se ne sprovodi onda je i nema a onda bi neko trebalo da bude za to odgovoran.

Brnabić, Trivan, Vučić, jer se za sve pita, ko je odgovoran za to što se politika zaštite vazduha ne sprovodi?

Da vas podsetim „prema ekspertskim mišljenjima, oko trećina zdravstvenih problema može biti direktno povezana sa faktorima životne i radne sredine. Deca, trudnice i stari su naročito osetljivi na uticaj faktora rizika iz životne sredine.“ Odakle mi ovo? Iz programske platforme vladajuće partije! A ima još: „Neodgovoran odnos prema životnoj sredini i nepoštovanje propisa ima za posledice ugrožavanja prirodnih dobara i zanemarivanje učešća građana u procesu donošenja odluka o životnoj sredini. Zbog toga, Srpska napredna stranka smatra da građani imaju pravo da budu blagovremeno i objektivno informisani o stanju životne sredine u svom gradu, ili naselju i da aktivno učestvuju i odlučuju u procesu donošenja planova i programa koji imaju uticaj na životnu sredinu.“ Kako biste opisali vaš odnos prema životnoj sredini?

Krenimo dalje. Trivan Goran obećava zabranu izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima. U tome ga od septembra prošle godine podržava Vučić Aleksandar te obećava da će predložiti Vladi da se zabrani izgradnja malih hidroelektrana u zaštićenim prirodnim područjima. Trivan je bio konkretniji i objasnio da će to učiniti izmenom Zakona o zaštiti prirode. I šta se dogodilo? Ništa, zabrane nema, izmene zakona nema. Da ne izgubimo iz vida, zabrana je besmislena mera, posebno je besmisleno da to zabranjuje Vlada kada zakon već postoji. U tom smislu ni izmene zakona nisu potrebne. Sa ovim zaključkom se slaže Brnabić Ana koja kaže da je zabrana besmislena, dakle, ne slaže se sa članom svog kabineta i, još gore, svojim šefom, ergo, nemaju konzistentnu politiku o jednom pitanju koje veoma interesuje javnost. I da se slažu opet to ne bi bila javna politika već „gašenje požara“ izazivanog protestima građana koji pokušavaju da zaštite svoje reke od oligarhije.

Potrebno je samo da se zakon poštuje. Dok čekamo da Predsednik i ministar ispune svoja obećanja, za koja premijerka tvrdi da su besmislena, lokalne samouprave odobravaju izgradnju MHE bez uslova Zavoda za zaštitu prirode a Ministarstvo građevine uporno odbija da stavi van snage građevinske dozvole koje više ne važe ili su protivzakonito izdate. Ministre Zorana Mihajlović, koliko vašem ministarstvu treba vremena da odgovori na zahteve da se dozvole koje su istekle stave van snage? Dva meseca, tri meseca, tri godine? Da li vam je poznato da vaše ministarstvo ne poštuje rokove? Raspitajte se u Upravnom sudu.

Dalje, dok čekamo da oligarsi ostvare svoja obećanja, dakle nikada, pitam zašto ne obezbede primenu postojećih zakona a tako i zaštitu reka i prirode? Zašto ne usvojite, evo posla za Vladu Predsedniče, vama bar nije teško da im se mešate u nadležnosti, Uredbu o oceni prihvatljivosti? Ne znate o čemu se radi? Član 10. Zakona o zaštiti prirode. Evo literature za čitanje u besanim noćima. Evo i olakotne okolnosti – ovo su nam obećali vaši prethodnici, oni što nemaju politiku. Ali rok za usvajanje ove Uredbe istekao je pre više od 8 godina. Ako oni koji nemaju politiku nisu mogli da je usvoje šta ste vi čekali? Koliko znam nacrt je izrađen pre više godina. Ne znate kako? Nemate resurse? Pa imanje javne politike znači i imanje znanja i predviđanje resursa. Ko nema znanje, nema resurse i nema odgovornost onda nema ni javnu politiku.

Šta je sa Pravilnikom o minimalnom održivom protoku? Član 81. Zakona o vodama. Ministre Nedimoviću, ministre Trivane, gde je pravilnik? Šta čekate?

Politika zaštite prirode se ne sprovodi, podzakonska akta se ne donose, dakle, nemate politiku i ne sprovodite propise. Ko je odgovoran za to?

Klimatske promene predstavljaju globalni izazov, između ostalog i javno-politički. No Zakon o klimatskim promenama (klimatske promene su u biti fizička pojava te se ne mogu propisati nikakvim zakonom) već više od dve godine čeka da bude donet (volite ovaj izraz, zar ne?) u Narodnu skupštinu pa da ga poslanici usvoje (ovo baš i ne volite osim ako nije oligarhiji u korist).

Zašto se izmene i dopune Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ne usvajaju već nekoliko godina? Zašto nije izmenjen Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu? Koliko je godina proteklo od kada je Nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU predviđena izmena ovih zakona? Po poslednjoj reviziji rok je bio kraj 2019. godine. Šta je sa obavezama u okviru Energetske zajednice? Gde su zakoni? Bez zakona nema javne politike, bez usvajanja pravnih tekovina EU nema pristupanja EU. Pristupanje EU je prioritet Republike Srbije, to vam je javna politika, pošto je ne sprovodite nemate politiku. Ona gore pomenuta programska platforma vladajuće partije kaže da je jedan od ciljeva „praćenje i usaglašavanje politike i zakonodavstva EU, kroz usaglašavanje preko 300 zakonskih akata i 80 glavnih direktiva.“ Pa zašto ne pratite i usaglašavate?

Ovde navođenju praktičnih primera nepostojanja politike životne sredine nije kraj te ovim putem pozivam kolege iz civilnog društva i stručnjake da nastave niz. Osim ako su zadovoljni i misle da je sa politikom životne sredine sve u redu.

Da zaključim. Da, vi, Aleksandre Vučiću, nemate politiku, ni vi Predsednice Vlade nemate politiku, ni vi Gorane Trivane, Aleksandre Antiću, Zorana Mihajlović, Branislave Nedimoviću nemate politiku jer aktivno doprinosite kršenju zakona, njihovom nesprovođenju i skrivate od odgovornosti one koji to zajedno sa vama čine. Da ne nabrajam, ima ih previše.

Ako i posle ovih koji dokazano nemaju politiku, a ne libe se da nasiljem nasrću na prava i slobode građana, opet dozvolimo da imamo ministre koji nemaju politiku onda smo baš ovakve, gorenavedene, i zaslužili.

Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu nije odgovoran za stavove i mišljenja izneta u ovom tekstu.

 Foto: Pixabay

Dodaj komentar

ostanite toku

Prijavite se za naše objave:

Some description text for this item

RERI je nevladina i neprofitna organizacija, osnovano radi realizacije ciljeva u oblasti zaštite, očuvanja i unapređenja životne sredine i održivog korišćenja prirodnih resursa.

© 2023 RERI – Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu | Sva prava zadržana

Na vrh