Termin „klimatske parnice“ nije jasno definisan u pravnim dokumentima, i najčešće se podrazumeva da ovaj pojam obuhvata sve pravne postupke pokrenute sa ciljem utvrđivanja pravne odgovornosti države ili drugih aktera zbog propuštanja da se preduzmu aktivnosti usmerene ka sprečavanju ili smanjenju uticaja, odnosno ublažavanju negativnih posledica klimatskih promena.
Poslednjih godina je došlo do naglog porasta broja klimatskih sporova koji se vode pred sudskim i drugim organima u celom svetu. Zaključno sa martom 2022. godine, u svetu je zabeleženo preko 2.000 ovakvih slučajeva, pri čemu je jedna četvrtina postupaka pokrenuta između 2020. i 2022. godine. Ovaj trend rasta potvrđuje i činjenica da se broj klimatskih sporova udvostručio u odnosu na 2015. godinu. Većina postupaka je pokrenuto u Sjedinjenim Američkim Državama (1.426), dok je preostalih 576 podneto pred sudovima u 43 jurisdikcija i 15 međunarodnih ili regionalnih sudova i tribunala (uključujući sudove Evropske unije). Većina postupaka koji se naslanjaju na zaštitu ljudskih prava kroz klimatske parnice pokrenuto je protiv države, kao nekoga čija je primarna uloga da obezbedi uživanje zagarantovanih ljudskih prava, ali primećuje se trend rasta broja klimatskih sporova u kojima je tužena kompanija. Sporovi su najčešće pokretani protiv kompanija čija je primarna aktivnost eksploatacija, proizvodnja ili prodaja fosilnih goriva, što pokazuje i podatak da je od 38 slučajeva pokrenutih protiv pravnih lica u 2021. godini, čak 16 pokrenuto protiv ovih kompanija širom sveta.
Istorijski gledano, rasprava o klimatskim sporovima protiv kompanija bila je usredsređena na slučajeve protiv „karbonskih giganta“ (Carbon Majors), odnosno 100 proizvođača nafte, uglja i gasa kojima se pripisuje čak 71% industrijskih emisija ugljen-dioksida u periodu između 1988. i 2015. godine, poput Shell-a, British Petroleum-a, ExonMobil-a, Chevron-a i sl. U Evropi je pokrenuto najmanje 13 postupaka protiv „karbonskih giganata“, čije je sedište u Evropi.
Imajući u vidu da je odgovor država na klimatske promene i sprovođenje zakona u ovoj oblasti često ocenjen kao neadekvatan, pojedinci, udruženja i nevladine organizacije se sve češće odlučuju da se obrate sudovima za zaštitu svojih prava i interesa. Cilj ovih parnica najčešće nije nadoknada štete već postizanje dugoročne sistemske promene kroz uticaj na sudsku praksu, javne politike, podizanje svesti i promenu ponašanja države i/ili kompanija.
Milieudefensie et al. v. Royal Dutch Shell
Presuda Okružnog suda u Hagu protiv multinacionalne naftne kompanije Royal Dutch Shell predstavlja pravni presedan i prvu uspešnu klimatsku parnicu protiv privatne kompanije zbog njenih uticaja na klimatske promene. Priprema tužbe koju je podnela holandska nevladina organizacija “Prijatelji Zemlje” (Friends of the Earth – Milieudefensie) zajedno sa šest drugih ekoloških udruženja, ali i 17.379 pojedinaca protiv matične kompanije Shell grupacije – Royal Dutch Shell plc sa sedištem u Hagu započela je još 2016. godine, a sam sudski proces je pokrenut 2019. godine. U decembru 2020. godine održana su ročišta, a u maju 2021. godine sud je naložio kompaniji da drastično smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) imajući u vidu njen udeo u GHG emisijama (1% ukupnih globalnih godišnjih emisija) koje utiču na globalno zagrevanje atmosfere. Specifičnost ovog slučaja se ogleda u činjenici da je predmet tužbe zaštita klime na globalnom nivou, odnosno otklanjanje opasnosti po ekosisteme i život ljudi, a ne uticaj konkretnog projekta na klimatske promene. Royal Dutch Shell je u julu 2021. godine podneo žalbu na presudu, međutim, sud je odlučio da žalba ne odlaže izvršenje presude, te da će Shell morati da ispuni svoje obaveze smanjenja emisija i pre njene pravnosnažnosti.
Šta je sudskom odlukom naloženo kompaniji Royal Dutch Shell?
Odlukom Okružnog suda u Hagu naloženo je kompaniji Shell da ograniči ukupne godišnje GHG emisije u atmosferu do te mere da se emisije smanje za najmanje 45% na kraju 2030. godine u odnosu na emisije iz 2019. godine. Dakle, sud je ovom presudom naložio Shell-u da drastično smanji GHG emisije kako bi se sprečile značajne štete izazvane klimatskim promenama, ne ulazeći u to na koji način će te emisije smanjiti. Zanimljivo je da je sud dejstvo presude proširio i na celu Shell grupaciju, odnosno preko 1.100 kompanija širom sveta. Kao i u većini klimatskih parnica, tužbom nije tražena naknada štete, već je njen cilj bio da se kompanija obaveže da preduzme preventivne mere kako bi se sprečio nastanak štete po ekosisteme i život ljudi.
Zašto je ova presuda značajna?
Značaj presude se ogleda u činjenici da je po prvi put naloženo jednoj privatnoj kompaniji, po privatnoj tužbi, da smanji svoje GHG emisije u atmosferu i da ih uskladi sa globalnim klimatskim ciljem Sporazuma iz Pariza, čime je nedvosmisleno utvrđena odgovornost kompanija za klimatske promene. Sud je utvrdio da je Shell postupao protivpravno jer nije preduzeo adekvatne aktivnosti i mere usmerene ka smanjenju GHG emisije, čime bi se sprečio nastanak štete izazvane klimatskim promenama.
Aktivna legitimacija
Specifičnost klimatskih parnica se temelji na činjenici da tužioci u velikom broju slučajeva zastupaju i tzv. “prava budućih generacija”. U konkretnom predmetu tužioci su ovakav zahtev obrazložili pozivanjem na održivi razvoj kao centralnu misiju i viziju udruženja, te ukazali na definiciju održivog razvoja u izveštaju Svetske komisije Ujedinjenih Nacija (UN) za životnu sredinu i razvoj „Naša zajednička budućnost“ u kojem se navodi da je održivi razvoj “razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe”, na Konvenciju o klimatskim promenama UN koja propisuje da „Strane ugovornice treba da zaštite klimatski sistem za dobrobit sadašnjih i budućih generacija ljudske vrste“, ali i preambulu Arhuske konvencije „Uviđajući takođe da svaka osoba ima pravo da živi u životnoj sredini koja odgovara njenom zdravlju i blagostanju i dužnost, kako individualnu tako i u zajednici sa drugima, da štiti i unapređuje životnu sredinu u korist sadašnjih i budućih generacija“. Sud je ovu argumentaciju prihvatio u delu koji se odnosi na stanovnike Holandije i stanovnike oblasti Vadenskog mora, ali ne i u odnosu na globalnu populaciju, uz obrazloženje da bi buduća svetska populacija bila pogođena klimatskim promenama na suviše različitih načina zbog čega se ne može tvrditi da svetska populacija deli sličan interes.
Dokazivanje notornih činjenica i druge uzročno-posledične veze
Kako bi se uopšte odlučivalo o povredi prava sadašnjih i budućih generacija, bilo je neophodno da tužioci pred sudom prethodno dokažu nekoliko uzročno posledičnih veza, a što jako često može predstavljati izazov u ovakvim postupcima. U tom smislu, bilo je potrebno dokazati da:
- Postoji visok stepen verovatnoće da su ljudske aktivnosti dovele do globalnog zagrevanja;
- Rast temperature preko 2°C će izazvati opasne i nepovratne klimatske promene;
- Ublažavanje uticaja na klimatske promene će umanjiti ili stabilizovati klimatske promene;
Dakle, bilo je potrebno dokazati antropogeni uticaj, značajne štetne posledice klimatskih promena, ali i činjenicu da “još uvek nije kasno” odnosno da se aktivnostima usmerenim na ublažavanje klimatskih promena štetne posledice mogu umanjiti, odnosno stabilizovati. Kao ključan dokaz za svoje tvrdnje tužioci su dostavili izveštaje Međuvladinog komiteta UN za klimatske promene (IPCC) koje sastavljaju priznati i ugledni svetski naučnici i stručnjaci u oblasti klimatskih promena. Iako među stručnom zajednicom generalno vlada konsenzus o ovim pitanjima, sudovi, još uvek, ove činjenice ne uzimaju kao opštepoznate, već ih tužilac u svakom konkretnom slučaju mora dokazati.
Pored toga, tužioci su u prvostepenom postupku dokazali da je tužena kompanija imala saznanja i mogla da predvidi štetu koju je prouzrokovala, da je duže vreme bila svesna da emisija gasova negativno utiče na klimu i da uzrokuje ozbiljne posledice na ljude i životnu sredinu, da kompanija duže vreme značajno utiče na klimatske promene, da je bila svesna da mora da preduzme mere predostrožnosti po pitanju klimatskih promena, itd.
Pravni osnov
Prema holandskom privatnom pravu, kompanija se može smatrati odgovornom ne samo kada postupa suprotno određenom pravnom pravilu, već i kada deluje suprotno društvenim standardima dužne pažnje ili „pravilnog društvenog ponašanja“. Ovaj standard dužne pažnje može se tumačiti u kontekstu povrede propisa koji, formalno govoreći, nisu obavezujući za Shell, kao što su Sporazum iz Pariza i Evropska konvencija o ljudskim pravima. Iako se nijedan od ovih pravnih instrumenata nije direktno primenjivao na Shell, sud je smatrao da se oni ipak mogu koristiti prilikom utvrđivanja da li se Shell pridržava nepisanog standarda dužne pažnje. Pored toga, sud je ukazao da obaveza korporacija da poštuju ljudska prava proističe i iz Rukovodećih načela UN o poslovanju i ljudskim pravima. Iako nije utvrdio da tužena kompanija krši pravne propise, sud je ipak smatrao da se politika poslovanja tužene kompanije svodi na „neopipljive, nedefinisane i neobavezujuće planove na dugi rok“, a što, uzevši u obzir globalni klimatski cilj i obim sadašnjih i budućih emisija kompanije, predstavlja povredu standarda dužne pažnje. Imajući u vidu da je Shell grupa odgovorna za oko 1% globalnih emisija ugljen-dioksida na godišnjem nivou, kao i da su, uprkos proklamovanoj posvećenosti borbi protiv klimatskih promena, emisije Shell grupe nastave da rastu, sud je utvrdio da je nepreduzimanjem adekvatnih mera kompanija postupila suprotno pravima garantovanim Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i to pravu na život (član 2) i pravu na privatni život, porodični život, dom i prepisku (član 8).
Pravni okvir i mogućnosti za pokretanje klimatske parnice u Srbiji
U novembru 2022. godine Viši sud u Beogradu je doneo presudu u slučaju koji je RERI pokrenuo tužbom protiv Javnog preduzeća “Elektroprivreda Srbije”, koje je zbog višestrukog i kontinuiranog prekoračenja maksimalnih dozvoljenih emisija sumpor-dioksida ugrozilo život i zdravlje građana. Navedena presuda predstavlja pravni presedan imajući u vidu da je sud u Republici Srbiji, prvi put, na nedvosmislen način utvrdio da su aktivnosti određene kompanije i ugrožavanje zdravlja ljudi uzročno-posledično povezani, te da je potrebno naložiti joj da to ugrožavanje prestane. Imajući u vidu značaj ove presude za tazvoj sudske prakse i pravne presedane koje je sud prvostepenom presudom utvrdio, kratka analiza pravnog okvira će biti prikazana sa osvrtom na nju.
Ko bi mogao pokrenuti ovaj spor? Čini se da aktivna legitimacija ne predstavlja naročito veliku prepreku imajući u vidu da bi potencijalni pravni osnov za pokretanje postupka bio član 156. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Dakle, imajući u vidu da se radi o tužbi actio popularis, koju može svako da podnese zbog zaštite javnog interesa, odnosno otklanjanja opasnosti od štete koja preti neodređenom broju lica, jasno je da bi svaki pojedinac i udruženje građana bilo ovlašćeno da podnese predmetnu tužbu. U pogledu zastupanja prava budućih generacija na zdravu životnu sredinu, potrebno je da se pred sudovima razvije praksa u pogledu sagledavanja i razumevanja ove materije. Ovo posebno iz razloga što je značaj pokretanja ovakvih postupaka u zaštiti prava lica koja bi u budućnosti mogla biti izložena nesagledivim štetnim posledicama. Iz navedenog razloga je neophodno sudovima detaljno obrazložiti budući štetni efekat na prava predstojećih generacija koji se može opravdano očekivati, uzrokovan kumulacijom zagađenja, i uticaja na klimatske promene.
Pravni osnov – Pravo Republike Srbije ne poznaje institut “dužne pažnje” na način na koji ga poznaju kontinentalni pravni sistemi, međutim sadrži odredbu člana 156. čiji je ratio legis unošenja u pravni sistem Republike Srbije da se pruži pravna zaštita i pre nastanka štete, i to tako što se zainteresovanom licu obezbeđuju preventivne mere. U tom smislu, preventivnom merom se smatra svaka mera i/ili uzdržavanje kojom se sprečava nastajanje štete. Sledstveno, istim članom je propisano da će sud na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini.
Pravni okvir – Republika Srbija je potpisala i potvrdila Sporazum iz Pariza, a obaveza smanjenja GHG emisija proizilazi i iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kojim se Srbija obavezala da će usklađivati ne samo svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom Evropske unije već i svoje ciljeve, uključujući i klimatske ciljeve. Pored toga, imajući u vidu da bi bilo potrebno dokazati postojanje rizika od negativnih posledica klimatskih promena, značajnu ulogu bi imalo obrazlaganje načelo prevencije i predostrožnosti sadržano u Zakonu o zaštiti životne sredine, koje predviđa da se svaka aktivnost mora planirati i sprovoditi na način da prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini, predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi, kao i da nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine u slučaju mogućih ili postojećih značajnih uticaja na životnu sredinu.
Ljudska prava i životna sredina – Ustav Republike Srbije izričito propisuje pravo na zdravu životnu sredinu. Pored toga, imajući u vidu da je Republika Srbija potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, potrebno je imati u vidu i standarde izražene u presudama Evropskog suda za ljudska prava, a na šta je i Viši sud prilikom donošenja odluke ukazao, te aktivnu legitimaciju obrazložio i u kontekstu povrede prava na život (član 2) i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života (član 8). S tim u vezi, Viši sud je zaključio da obaveza preduzimanja odgovarajuće mere zaštite prema onima koji se nalaze unutar njene jurisdikcije ne postoji samo u odnosu na državu već i u situaciji kada se preduzimaju rizične industrijske aktivnosti nezavisno od toga da li su preduzete od države ili pojedinaca. Najzad, poštovanje ljudskih prava prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti se može tumačiti i u kontekstu primene Rukovodećih načela UN o poslovanju i ljudskim pravima koje se primenjuju na sve države i na sve kompanije, bez obzira na njihovu veličinu, sektor, lokaciju, vlasništvo i strukturu.
Šteta ili rizik od nastanka štete? U konkretnom slučaju najveći izazov bi predstavljalo dokazivanje uzročno-posledične veze odnosno činjenice da određene aktivnosti kompanije mogu dovesti do ugrožavanja zdravlja neodređenog broja ljudi. Pri tome treba imati u vidu da bi se moralo raditi o riziku od nastanka značajnije štete (“šteta koja prelazi normalne granice”). Imajući u vidu dosadašnju praksu nacionalnih sudova, kao i činjenicu da podnosioci tužbe najčešće sami ne poseduju stručna znanjau ovoj oblasti, rizik od nastanka štete bi se morao dokazivati izveštajem veštaka odgovarajuće struke, odnosno ekspertskim mišljenjem priznatog stručnjaka u ovoj oblasti. Pored navedenog, bilo bi potrebno dokazati i da nema objektivnih pokazatelja da će u narednom periodu GHG emisije biti značajno umanjene, ali i da je predmetna tužba jedino pravno sredstvo kojim se može sprečiti nastanak štete, odnosno da se otklanjanje izvora opasnosti od štete ne može postići drugim merama (administrativnim postupkom).
Ulaganje u fosilna goriva – rizična investicija?
Globalni porast sudskih sporova koji se vode zbog neadekvatnog odgovora država i kompanija na klimatske promene ukazuje na sve veću ulogu sudova u rešavanju klimatske krize. Klimatskim parnicama se izmešta sfera odgovornosti kompanija iz mekog u čvrsto pravo, odnosno izlazi se iz sfere društveno odgovornog poslovanja, koje se temelji na neobavezujućim instrumentima mekog prava (preporuke, smernice, dobri običaji i sl.) i kroz sudsku praksu se uvodi u domen čvrstog prava. Tako, Okružni sud u Hagu je u presudi protiv Shell-a ukazao da odgovornost preduzeća postoji nezavisno od sposobnosti i/ili spremnosti država da ispune svoje obaveze u vezi sa poštovanjem ljudskih prava, kao i da se obaveza kompanije ne može smatrati fakultativnom. Dakle, uprkos tome što međunarodni ugovori ne nameću direktno obaveze kompanijama, njihovo indirektno dejstvo se ne može isključiti jer se kroz tumačenje principa i standarda dalji pravni razvoj usmerava ka motivisanju korporativnih aktera, kroz sudske postupke, da integrišu ambicioznije ciljeve usmerene ka ublažavanju efekata klimatskih promena. Efekti klimatskih parnica nisu ograničeni na pojedinačne slučajeve već su usmereni ka tome da destimulišu kompanije da nastave sa štetnim aktivnostima i ubrzaju svoje napore za smanjenje GHG emisija, ali i promenama u korporativnom upravljanju. Osim što, kako je IPCC ukazao u svom izveštaju, klimatske parnice utiču na „ishod i ambicioznost klimatskog upravljanja“, one postavljaju problem klimatskih promena u centar javne debate i ukazuju na značaj aktivnog učešća građana u borbi protiv globalnog zagrevanja.
Očekuje se da će presuda u postupku Milieudefensie et al. v. Royal Dutch Shell, koja bez sumnje predstavlja pravni presedan kada govorimo o sudskoj praksi, pokrenuti domino efekat u klimatskim parnicama protiv kompanija, poput slučaja Urgenda Foundation v. State of the Netherlands koji je repliciran preko 40 puta u različitim jurisdikcijama. Presuda u ovom postupku predstavlja podsticaj za sve buduće pravne postupke koje bi građani ili udruženja građana pokretali u različitim jurisdikcijama, pa i u Srbiji, čime bi klimatska parnica bila prepoznata kao važno sredstvo koje dovodi do suštinskih društvenih promena. Činjenica da je značajan broj klimatskih parnica pokrenut upravo protiv kompanija čija se delatnost bazira na eksploataciji, proizvodnji ili prodaji fosilnih goriva, predstavlja značajan rizik po dalja ulaganja u njih, koji mora biti razmatran prilikom donošenja poslovnih odluka.