Pre mesec dana objavili smo tekst pod nazivom 15. godina nepostojanja plana za Borsko-majdanpečki rudarski basen. Malo je nedostajalo da taj tekst ne bude ni napisan. Pitali smo se ,,Pa šta je ovde vest? Zar je to nešto novo?’’ – živimo u zemlji u kojoj se na usvajanje planova, politika i propisa često čeka duže nego što ti dokumenti važe. Odgovor je bio ,,zašto da ne? Nekada najgore odluke nisu one pogrešne – već one koje nikada nisu donete.
Kad će Plan razvoja i Prostorni plan Republike Srbije?
Prema Zakonu o planskom sistemu, Vlada Republike Srbije bila je dužna da najkasnije do 1. januara 2020. godine Narodnoj skupštini uputi Predlog plana razvoja Republike Srbije. Taj dokument bi trebalo da definiše osnovne pravce ekonomskog, društvenog i institucionalnog razvoja zemlje, kao i da uskladi sektorske strategije i javne politike. Danas, 2026. godine, Srbija i dalje nema ovaj dokument.
Plan razvoja nije ,,jedan papir’’ koji nedostaje. Reč je o dokumentu od najvišeg značaja i priorita za planiranje razvoja bez kojeg:
-
- ne postoji jedinstvena vizija razvoja države,
-
- sektorske strategije ostaju nepovezane i često kontradiktorne,
-
- javne investicije se planiraju ad hoc, bez jasnog prioritizovanja,
izostaje merljiv okvir za praćenje učinka javnih politika.
U praksi, to znači da se razvoj države ne vodi kroz institucionalizovan i transparentan proces, već kroz parcijalne odluke i političke inicijative.
Slična situacija postoji i u oblasti prostornog planiranja koje igra ključnu ulogu u konkretnoj realizaciji razvojnih projekata. Važećem Prostornom planu Republike Srbije vremenski horizont istekao je 2020. godine. Nacrt prostornog plana Republike Srbije od 2021. do 2035. godine je prošao fazu javnog uvida još 2021. godine, ali do danas nije usvojen.
Agencija za prostorno planiranje Republike Srbije na svom sajtu ,,vešto’’ je prikrila apsurd da je je vremenski horizont budućeg dokumenta postavljen u prošlosti pa je iz naziva izostavila 2021. Kao početnu godinu planskog horizonta. Zanimljiva je međutim konstatacija kako će budući prostorni plan obuhvatiti prioritete Nacionalnog investicionog programa do 2025. godine iako ovaj dokument nismo usvojili ni danas u 2026. godini.
Posledice ovakvog stanja su dalekosežne:
-
- prostorni razvoj države odvija se bez krovnog strateškog okvira,
-
- infrastrukturni i energetski projekti se planiraju fragmentarno,
-
- zaštita prostora i prirodnih resursa ostaje bez sistemske osnove,
-
- povećava se rizik od konflikata u korišćenju zemljišta i resursa.
Šta nam onda preostaje?
U odsustvu ovih ključnih planskih dokumenata, prazninu su ispunile pogodićete – političke prezentacije i saopštenja. Umesto formalno usvojenih planova, javnosti se predstavljaju vizije razvoja kroz konferencije, obraćanja i medijske kampanje kao šro je „Srbija 2030“.
Ovo je naravno daleko komotnije okruženje za razvoj kontroverznih kapitalnih projekata jer zašto planirati ,,sa građanima’’ i uz njihov nadzor, kada se to može činiti iza kulisa ,,umesto njih’’.
Izostanak Plana razvoja i novog Prostornog plana ne može se više tumačiti kao kašnjenje ili administrativni problem. Reč je o dugotrajnom obrascu koji ukazuje na odustajanje od strateškog pristupa upravljanju državom. Ne doneti plan znači izbeći obavezu definisanja prioriteta, odgovornosti i kontorle nad ključnim projektima.
Drugim rečima, nečinjenje nije neutralno – ono je izbor.
Za građane, posledice ovog „nevidljivog” problema su vrlo konkretne. Osim očiglednog trošenja javnih sredstava bez jasnog dugoročnog plana i koordinacije, produbljuje se neusaglašenost i konflikt ne samo prema zaštiti prirode i životne sredine već i u neravnomernom društvenom i ekonomskom razvoju.
